Vez po vez, petlja po petlja – plete li se danas u Srebrenici i Bratuncu?

Petlja, petlja i još jedna petlja – ovim riječima su naše bake završavale skoro svaki dan. Do sitnih noćnih sati uz igle, klupko, topao šporet i čaj provodile su slobodno vrijeme. Uz ovaj hobi uspjevale su da se oslobode nepotrebnih misli, zabave i obraduju djecu i unučiće novim papama, dzemperima, šalovima ili vunenim čarapama. Kako je zima već posjetila naše krajeve, na ovu temu smo porazgovarali sa bakama i mladima iz Bratunca i Srebrenice.

Svako u kući ima bar jedan par toplih vunenih čarapa koje su mu isplele majka ili baka, ali i drugih odjevnih komada na koje su utrošeni bakini ili majčini sati, pa čak i dani. Ovi odjevni komadi su neprocjenjivi. Satkani su od ljubavi, brige i pažnje. Uspomene imamo, a šta dalje?

Ranije je pletenje bilo dio tradicije koja se po ženskoj liniji prenosila sa koljena na koljeno. Džemperi, rukavice, šalovi gotovo da se u to vreme nisu ni kupovali. Uostalom, najčešći pokloni koji su se tada od baka dobijali bili su upravo ručno ispleteni komadi odjeće. Danas tekstilna industrija u modnoj kolekciji jesen/zima preplavljena je izradom dzempera i šalova. Kako nam je danas sve servirano, zbog razvoja industralizacije, mladi sve više kupuju ove odjevne komade jer, kažu, jeftino je, a i nisu spretni sa iglama i klupkom.

,,Nikada nisam plela. Ne znam, niti planiram da naučim. Sve se može kupiti jeftino. Slabo nosim dzempere, šalove i ostale pletene stvari“ – rekla je dvadesetvogodišnja Mica Matić iz Bratunca za UPSMedia.

Slično mišljenje ima i Maja Šatara. Pokušala je da plete, ali smatra da nije dovoljno dobra u tome.

,,Davno me pokojna baba pokušala naučiti, ali ja sam ljevoruka, pa mi ide naopako. Moja majka ne plete. Ja volim da nosim pape, ali ne i vunene čarape. Samo obične ispletene pape“ – rekla je dvadesetpetogodišnja Maja.

Šta god proizvodila tekstilna industrija i kakav god bio zastupljen modni trend, bake i dalje pletu. Kažu najbitnije je da nije hladno i da ,,sve ide s nogu“.

Šezdesetsedmogodišnja Milena Jovanović plete od svoje četvrte godine. Nije joj teško, kaže da joj je pletenje lijek.

,,Ja sam prvi put igle uzela u ruke sa četiri godine. Roditelje sam izgubila u trećoj godini. Uzela me tetka. Tetka je bila stroga ali pravedna. Moralo se sve znati. Uz nju sam naučila i eto i dan-danas pletem. Ne znam broj papa šta sam isplela i ovih vunenih čarapa. Plela sam svašta i polovere i dzempere, djeci i unucima kape i ruksake sam plela. Do gluvo doba sam znala sjediti sa iglama. Sad me vid napušta, ali pletem i dalje koliko mogu“ – rekla je Milena.

I sedamdesetdvogodišnja Stojanka Matić iz Bratunca plete svakodnevno. Navodi kako su se žene nekad više družile uz razgovor i pletenje.

,,Đed ustane tako noću i kaže ‘Ženo Božija, ostaće ti oči tu’. Ja nosim naočale, ali vidim. Vidim, hvala Bogu. Mene ovo drži. Ja volim isplesti, dati unučetu i djetetu kad mi dođu. Hoće li o oni nositi ne znam, ali neka imaju od babe. Baba njima naplete pa kad mi dođu ja dam. Naučila me majka, nju je isto njena učila i tako je i ona mene. Prije se sastanemo mi žene, pa pletemo, puna kuća, a sad nema“, rekla je Stojanka za UPSMedia.

Bilo kako bilo, zaključili smo da su pletene stvari simbol topline i ljubavi. Takvi komadi odjeće asociraju na to da je riječ o proizvodima napravljenim od srca. Pored toga, ova radnja može usvršiti koncentraciju i otkloniti sres. Ćak i savremena neurološka istraživanja potvrđuju da pokretljivost i spretnost finih motoričnih mišića, naročito šaka, mogu da stimulišu ćelijski razvoj mozga, pa na taj način jačaju zasnovanost razmišljanja.

Autor: Maja Davidović

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *