16 dana aktivizma: Ima li nasilje opravdanje?

zene izbjegliceOvaj blog sa temom nasilja nad ženama namjenski je objavljen za vrijeme 16 dana aktivizma zbog skretanja pažnje na učestalost nasilja među izbjegličkom populacijom.

Priča je zasnovana na realnim događajima i seriji intervjua obavljenim sa štićenicom koja je pristala da se njena priča podijeli. Zbog toga, ovaj blog nema autorku, već su autorke sve žene koje su preživjele nasilje.

„Muž me je prvi put gurnuo u dnevnoj sobi kad sam bila trudna. Znam da zvuči glupo, ali bio je nervozan tog dana. Bilo je jako vruće. Sada više pamtim tu vrućinu nego bol od udarca. Ona je dolazila sa čela i spuštala se niz cijelo tijelo, sve do nogu, koje su bile jako hladne. Stopala su mi bila zaleđena.

Drugi put me je gurnuo na istom mjestu, u dnevnoj sobi. Ponovo sam bila trudna, ali sa drugim djetetom, s tim što ovog puta nismo bili sami. Bila je proslava rođendana naše ćerke, pa je malo popio. Gurnuo me je pred svima i svi su primijetili i počeli da viču na njega. Osjećala sam se drugačije nego prvog puta. Nisam osjetila vrućinu, nego bol. Prekrstila sam ruke preko stomaka kako bih zaštitila bebu i ostala tako nepomična dok su svi drugi napadali mog muža. Bilo mi ga je žao. Bilo mi je žao i naše slavljenice, koja je sve to gledala.

Našu državu smo napustili prije tri godine zajedno sa ćerkama. Najduže smo boravili u Turskoj, dvije godine. Htjeli smo da konačno stignemo u Evropu i počnemo da živimo drugačije. Oboje smo radili u prodavnici. To je bio moj rođak koji nas je zaposlio. Onda je trebalo da se razdvojimo, da se ja prebacim u jednu, a on u drugu prodavnicu, ali muž mi nije dopustio. Rekao mi je da neću raditi ako ne radimo zajedno. Prvo mi je nekoliko dana pretio, na kraju me je pretukao.

To se nastavilo i kasnije. Kratko smo živjeli u kampu u Grčkoj i tamo smo imali drugih problema. Prehladila sam se, ali stanje mi se pogoršalo zbog lošeg imuniteta. Trebalo je da krenemo, da nastavimo put. Otvorili su granicu i mogli smo da nastavimo, ali bila sam toliko umorna i bolesna da nisam mogla. Ponovo me je pretukao. Ovog puta u kampu, pred svima.

Tada sam prvi put progovorila o tome, u ženskom kutku u kampu. Čudno je to, kako svi misle da mogu da ti pomognu, a zapravo ne mogu, ne umiju. Savjetovali su mi najrazličitije stvari. Niko nije brinuo za mene, ili za djecu. Uprava kampa nas je razdvojila ali su nas ponovo spojili dva dana kasnije. Skupila sam snage i nastavili smo put. Prošli smo kroz ledenu rijeku na putu.

Godinu dana smo proveli u Srbiji. Bila sam umorna od puta i od svega. Najgore je što sam počela da se plašim. Tukao me je i bio agresivan. Obično bi se napio i počeo da viče. U kampu smo imali odvojenu sobu, ali to nije bilo dobro. Tamo je mogao da radi šta hoće jer nas niko nije gledao. Ljudi su znali šta se događa, ali su tolerisali. Iz zdravstvenih razloga sam htjela da se prebacimo u Beograd. Tamo smo ponovo dobili zasebnu sobu i svi su sve znali, ali su se ponašali kao da to nije njihov posao, kao da ne žele da obraćaju pažnju. Onda sam drugi put pričala o problemu, ovog puta samoinicijativno. Počela sam da razgovaram sa organizacijama o tome šta se dešava. Imala sam povjerenja u jednog prevodioca i nekoliko žena koji su željele da mi pomognu. Ali zaista nisu znali kako a ni ja sama.

Opet su mi savjetovali da se sklonim i da ga napustim. Nudili su da me samu sa decom premjeste u drugi kamp i da me sakriju od njega. Nudile su mi da me presele u neki stan na drugom kraju grada. Meni je bilo jasno šta mi poručuju, ali nisam mogla to da uradim. Nisam se osjećala sigurnom. Odlučila sam da je ovo putovanje koje će se jednog dana završiti u nekoj boljoj zemlji, na boljem mjestu. Tamo ću to uraditi. Tamo ću biti spremna da to uradim. Vidio je da sam se promijenila i vidio je da razgovaram sa drugim ljudima i opet me je pretukao. Možda ovo putovanje treba da se završi ovdje, pomislila sam. Zbog toga sam počela da razmišljam da sebi oduzmem život. Nije mi se više nigdje išlo, nisam mogla ponovo da prolazim kroz sve to. Tako sve ovo treba da se završi, da prestane.

Odlučila sam, međutim, da nastavim put i da nastavim život. Skupila sam snage kada su mi javili da možemo da odemo u Mađarsku preko liste. Došao je i naš red. Bila sam srećna, ali ne znam zašto. Htjela sam da pričam sa nekim o svemu, ali nisam znala s kim. Osobe koje bi pričale sa mnom ne bi opravdale moj nastavak puta. One nisu srećne zbog mene, vidim to u njihovom pogledu. One me sažaljevaju kada razgovaraju sa mnom i ne mogu da mi pomognu.

Spakovali smo se za put, izašli iz kampa i krenuli na stanicu. On je izvadio mobilni telefon i krenuo da slika ćerke. Potom je zaustavio čovjeka na ulici i dao mu telefon da nas slika sve zajedno. Porodična fotografija za uspomenu.

Napustili smo Srbiju gdje sam sa nekim podijelila svoju tajnu. To sada više nije tajna. Želim da svi saznaju za ovu priču. Šta god da mi se dogodi, treba da znaju, da je sve ovo za mene samo jedno veliko putovanje i da sada više ne znam gdje idem.

Izvor: B92