Pazi poezija! sa Svetlanom D. Marković („Sedam hiljada dana u sibiru“)

Dragana D. Marković„Pazi poezija!“ je naša rubrika u kojoj vam prenosimo razmišljanja ljudi po pitanju poezije. Razgovaramo sa onima (možete se i vi prijaviti) koji žele reći riječ-dvije na ovu temu, bez obzira na profesiju kojom se bave i bez obzira gdje žive. U ovom našem pokušaju, trudimo se da vam približimo ljepote i čari poezije, kako bismo vas zainteresovali da i sami počnete, ili nastavite sa čitanjem poezije u slučaju da ste poeziju privremeno zanemarili. Svakog sagovornika pitamo za omiljenu pjesmu i pjesnika, kao i za objašnjenje razloga zašto im se sviđa njihova omiljena pjesma. Sagovornike pitamo i da nam objasne svoje viđenje značaja poezije.

U ovom izdranju rubrike razgovarali smo sa Svetlanom D. Marković, koja vodi porijeklo iz Srebrenice i koja sa velikom ljubavlju piše i govori o našem gradu. Svetlana je prošle sedmice u Narodnoj biblioteci u Srebrenici, u oktviru manifestacije „Dani Srebrenice 2018“ promovisala svoju prvu zbirku poezije.

  • Svetlana, dobrodošli u rubriku „Pazi poezija!“
  • Bolje Vas našla
  • Hoćete li mi prenijeti Vaše utiske sa održane promocije? Kako ste je Vi doživjeli. Jeste li zadovoljni?
  • Blaga riječ je „zadovoljna“. Ja sam oduševljena. Oduševljena sam ljudima koji su bili prisutni, njihovom pristupačnošću, njihovom ljubaznošću, koja krasi sve meštane ovog grada. Srebreničani su, uopšte, ljudi širokog srca i nas, koji vodimo poreklo sa ovih prostora, prihvataju kao da živimo sa vama, bez obzira što smo, možda, na nekom drugom kraju.
  • Vi živite u Pančevu, rođeni ste u Banatskom Karlovcu, ali vodite porijeklo sa ovih prostora?
  • Jesam rođena u Banatskom Karlovcu, ali sam odrastala u ovim krajevima Srebrenice, najviše kod tetke na Čičevcima, selu iznad grada. Najllepši deo mog detinjstva sam proživela na ovom podneblju. Ja sam poreklom sa ovog podneblja, ali se, nekako, najviše osećam Srebrenčankom.
  • Zbirka poezije koju ste, u okviru „Dana Srebrenice“, promovisali u Narodnoj biblioteci je malo neobična. Zapravo, Vaša zbirka je sastavljena od dvije zbirke poezije; jedna zbirka se nalazi s jedne strane knjige, a kada knjigu rotirate, onda pimjetimo i drugu zbirku. Svetlana, zašto je to tako? Ima li neki razlog zašto je zbirka uređena na takav način?
  • Ciklus pesama „Srebrenica u oku dečaka“ je poezija u prozi ili slobodan stih, kako ko želi, koji je posvećen mom pokojnom ocu, Dragi Markoviću, koji je rodom sa ovih krajeva. Kada se knjiga rotira, s druge strane je ciklus pesama „Sve njene tajne Drine“ – ciklus koji je posvećen Goranu Markoviću iz Fakovića. Goranu je posvećen taj lirski ciklus pesama. Trebalo je nekako odvojiti nešto što je posvećeno Drini i jednoj mojoj velikoj ljubavi i Srebrenici, koja je isto jedna moja velika ljubav. Prosto se stvorila ideja da se to tako uradi. Možda je neobično, ali je, donekle, i sasvim obično.
  • Meni je „zapala u oko“ jedna Vaša pjesma koja se zove: „Sedam hiljada dana u Sibiru“. Vi ste iskoristili „atmosferu“ iz djela i ugradili je u Vašu pjesmu na jedan nevjerovatan način. Iskoristili ste jedno cjelokupno iskustvo da, samo u nekoliko stihova, iskažete „jaku“ poruku.
  • Ja ću prvo pročitati tu pjesmu:

 

SEDAM HILJADA DANA U SIBIRU

 

Sedan hiljada dana u Sibiru

Pretvoriš u tren kada mi kažeš da ćeš doći,

Sedam hiljada noći obojenih tugom,

Osmehom skloniš sa okna prozora.

 

Sedam hiljada ledenih santi u meni

Istopiš na dlanu vrhom poljupca

I pogledom zaljubljenog dečaka

Streseš sneg sa moje kose.

 

Sedam hiljada ruža procveta

Na Crvenom trgu u Moskvi,

Kada te jutrom kraj sebe dosanjam

Obučena u tvoje tople dodire.

 

Sedam hiljada ožiljaka ostane na rastanku,

Kada odeš da se opet vratiš,

Kad mraz počne da steže od bola

Srce u kutiji od stakla.

 

  • Rijetko imamo priliko da razgovaramo sa autorima i da proniknemo u pravo značenje, meni su, na primjer, interesantna posljednja dva stiha:

Kad mraz počne da steže od bola

Srce u kutiji od stakla

  • Šta predstavlja slika ranjivog srca zaštićenog samo staklenom kutijom?
  • Ovdje, pjesnik izdaje samog sebe, ali, dobro, jedan deo ću ostaviti, ipak za sebe, a jedan deo ću otkriti čitaocima. Trenutak bola je možda baš kao sedam hiljada dana, a sedam hiljada dana zaista nije malo. Možda je taj jedan moj trenutak toliko traje. Ne vremenski, daleko od toga da je moj trenutak trajao sedam hiljada dana, ali ta neka patnja može da se poredi sa patnjom gulaga. Sedam hiljada dana provedenih u ledenom sibiru, u nekoj hladnoći, a staklo najlakše puca na tom minusu.
  • Zbirka obiluje pjesmama koje su ispunjene brojnim emocijama. Ja sada moram pitati ono što pjesnike, pretpostavljam, često pitaju. Kako nastaju pjesme? Gdje se pronalazi inspiracija?
  • Ja ću, opet, da objasnim jednom svojom pesmom, kako nastaju pesme, bar moje:

Goran

 

Od tebe naučih da slušam tišinu

Da joj čujem šapat kad niko ne može

Da potopljen svemir pronađem u Drini

Od tebe naučih da se baš sve može.

 

Da zavolim kamen kao i čoveka

Da otkucaj njegov srca umem čuti

Da je sreća svuda gde god se okreneš

Da se lepše priča baš kada se ćuti.

 

Ti si mi pokaz’o putokaze, staze

Koje mnogi nikad uočiti neče

Sa životom kako treba da se borim

Da u suzi tuge nađem zrno sreće.

 

Davao si sebe kao gladnom hlebu

Kao žednom vode bolesnome leka

Ti si bio neko ko se jednom voli

Ti si bio moje čudo od čoveka.

 

Nemam više reči, a u grlu stoje

Zanemela usta odlaskom su tvojim

Ali ćeš uvek za me biti večan

Ako nigde drugde, u pesmama mojim.

 

  • Eto, ovdje je, na neki način, objašnjeno, kako nastaju… prosto se zagledate u Drinu, prosto se zagledate u kamen. Kada se moja kćerka i ja vraćamo iz ovih krajeva, prtljag nam je mnogo teži nego kad smo dolazile: ona sakupi toliko kamenčića da bismo mogli odraditi jednu dobro podzidu za kuću. Ona u svakom kamenu vidi nešto. Jednom me je pitala šta vidim u jednom kamenu. I, da, tu je bio vrabac. Nijedan kamen na putu nije slučajno na putu. On je tu, mižda, ako treba i da se spotaknemo o taj kamen i da nešto vidimo u tom kameno, možda baš to spoticanje. Štampanjem ove knjige ja sam ostvarila jedan svoj san. Možda nikad više i ne izdam nijednu drugu. Na neki način sam uspela da vratim svog oca u ove krajeve iz kojih je otičao, možda, i sa nekom gorčinom, dok sam ja ovdje uvijek s radošću dolazila, odlazila s tugom što moram da se vratim u banatsku ravnicu, koja ume da „pokosi“ ljude. U ravnici se ljudi pre spotaknu nego u ovim brdima. Uspela sam i da iskažem zahvalnost Goranu Markoviću, koji je bio divan čovejk, jedna pokretna enciplopedija iz koje je moglo da se nauči mnogo, mnogo, mnogo… samo ko je želeo. Ja jesam. Ja sam imala želju da učim, a imala sam tu čast da mu se zahvalim na trenucima koje je meni posvetio. Ja sam želela da izdam zbirku, ali za ovaj grad, meni najlepši na svetu. Srebrenica je grad koji najlepše miriše.
  • Toliko je ta ljubav da iz Vas najljepšu poeziju izvlači?
  • Da, ljubav prema Srebrenici je ogromna. Ja neki put imam utisak da je ja više volim nego ljudi koji su rođeni ovdje. Naravno, ljubav je nemerljiva i ne postoji definicija ljubavi.
  • Šta dalje? Naravno da će uvijek biti pjesama, ali hoće li biti novih izdanja?
  • Možda. Opet kažem, vezano za Srebrenicu, ova poezija je za nas iz Srebrenice. Postoje i kratke priče, koje bih posle ove promocije i posle upoznavanje nekih ljudi prosto da saznaju kakva je Srebrenica nekada bila. Ja se nadam da će Srebrenica uspeti da se vrati na ono njeno.
  • U tom slučaju, možda Vas vidimo na „Danima Srebrenice 2019“ na Vašoj promociji zbirke kratkih priča?
  • Materijala zaista ima. To su neka moja sećanja. To je moje detinjstvo provedeno na tlu Srebrenice, Čičevaca. Druženje sa decom, sada već ljudima koje su, možda mnogi već zaboravili, ljudi koji su se, prosto, „rasuli“ po svetu, zbog svih ovih dešavanja u proteklom periodu i vratila bih, možda, tom knjigom… možda se negde pronađu, možda požele da se sretnu. Imala sam jednu priliku da pročitam priču pokojnog Miše Jovanovića na stranici „Bratunačke priče“ „Zimovanje u Fakovićima“. Čitajući tu priču prepoznala sam u njoj Gorana Markovića i njegovog rođaka Ejuba Kočevića, koji danas živi u Švedskoj i, nakon mnogo vremena, uspela da ih spojim, da stupim u kontakt sa Ejubom i prenesem Goranu njegove poruke i, pre nego što je Goran preminuo, uspeli su da se vide bar dva-tri puta. Možda će i te moje priče spojiti ljude.
  • Rekli ste da ovdje ima dosta ljudi koji su talentovani za pisanje, za pjesništvo. Šta biste Vi poručili ljudima koji vole da pišu?
  • Ne bih da zvučim pristrasno, zato što je curica, koja je baš iz Srebrenice i koja je igrom slučaja Marković i koja je igrom slučaja i moja nećaka, Tajana Marković, dete van vremena, van prostora dete van kalupa, čijim pisanjem sam ja fascinirana. Dete koje je dokaz da na ovom području postoji mnogo talentovanih ljudi, koji bi trebali da objave svoje radove. Igrom slučaja sam slušala i pesmu jednog divnog čoveka, ja bih je nazvala „iz senke“, koji ne objavljuje svoje pesme, pa sam ga zamolila da ih objavi, zbog nas koji bi takve stihove želeli da čujemo.
  • Hvala Vam mnogo što ste govorili za našu rubriku.
  • Hvala i Vama, ja bih da se zahvalim još i doktoru Radomiru Pavloviću koji je bio moja velika podrška i pomoć i opštini Srebrenica, koja mi je omogućila štampanje ove knjige, kao i svima vama koji ste deo ove Srebrenice.
  • Hvala Vam još jednom. Mnogo sreće.
  • Hvala Vama.