Duško Pejić, preduzetnik iz Srebrenice: „Ko ima motivaciju, uspijeva u svom poslu“

Duško Pejić je profesor srpskog jezika i književnosti u Srednjoškolskom centru Srebrenica, ali je i preduzetnik koji je odlučio da svoju ideju pretvori u biznis. S tom namjerom on se uključio u projekat „Ekonomsko osnaživanje mladih“ kojeg implementira kompanija Kolektiv (Posao.ba), u saradnji s Udruženjem „Prijatelji Srebrenice“ i Opštinom Srebrenica, te uz podršku Vlade Ujedinjenog Kraljevstva.

Duško je odlučio da, radeći ono što voli, pokuša nešto i zaraditi i pospješiti svoju finansijsku situaciju, pa je otvorio knjižaru i bavi se štampom. Sa njim smo razgovarali na temu koliko je zaista teško uspjeti u maloj sredini, koliko su teški počeci jednog mladog preduzetnika i kakvi su mu planovi za budućnost, što se njegovog biznisa tiče.

Duško, mnogo Vam hvala na vremenu koje ste izdvojili da nam odgovorite na pitanja. Za početak nam recite kako ste uopšte došli na ideju da otvorite štampariju?

Počeo sam sasvim slučajno. U slobodnom vremenu, surfao sam po internetu i slučajno sam naišao na mašinu koja se zove bedžomat, to me je zainteresovalo i onda sam vidio da se različiti bedževi sigurno mogu praviti, a onda i prodati i zaraditi. To mi je bila prva mašina koju sam kupio, i od toga ima već tri godine. Kad sam otplatio mašinu, počeo sam dalje. Pravio sam magnete za frižidere, počeo sam sa sito štampom. Početak nije bio nimalo lak, pogotovo jer sam bio poprilično samouk u svemu, pa je prošlo vremena dok sam se izučio. Uz strpljenje i volju došao sam do svega ovoga što sad radim.

Koliko Vam je pomoć i saradnja sa Kolektivom (Posao.ba) pomogla u svemu tome?

Znate kako, ja sam prošle godine u februaru došao na ideju da se moj posao ozvaniči. Još jednog radnika smo zaposlili uz pomoć Posao.ba, jer smo učestvovli u projektu „Ekonomsko osnaživanje mladih“, pa čak i Marko, koji ovdje radi, dobija platu preko njih. Projekat mi je mnogo pomogao, kako finansijski, tako i edukativno. Velika podrška je i mentorstvo ljudi koji su prošli kroz pokretanje biznisa, kao i njihovi savjeti i ohrabrivanje. Sve to mnogo znači, posebno na samom početku kada mladim preduzetnicima često pada snaga i pomišljaju da na tržištu nema mjesta i za njih. U tom smislu, podrška Kolektiva (Posao.ba) je neprocjenjiva, a na drugu stranu finansijska sredstva do kojih je danas teško doći, a koju oni konstantno obezbjeđuju mladim preduzetnicima.

I Udruženje „Prijatelji Srebrenice“ takođe me je podržalo i njima se zahvaljujem. Učestvovao sam na Sajmu poslovnih ideja, koji organizuju „Prijatelji Srebrenice“, osvojili smo drugo mjesto. Ovo se sve desilo baš u vrijeme kad nam je najviše trebalo da nas neko motiviše, da nam da vjetar u leđa – tu su bile ove dvije organizacije. Siguran sam da toga nije bilo, ne da ne bi bilo svega ovoga, jer, opet kažem, nije toliko bitna finansijska podrška, ali ta motivacija koju oni nama daju, savjeti stručnjaka – to je ono što se ničim ne može nadoknaditi.

Nedavno ste počeli sa ozbiljnijim radom, da li možda razmišljate o nekom proširenju?

Prvobitni plan nam je bio da ovu prvu godinu preživimo bez većih minusa i da koliko-toliko pozitivno poslujemo. Kako sve ide, gotovo je sigurno da ćemo taj plan ispuniti. Što se tiče daljeg rada, nismo planirali da postanemo neka velika firma koja zapošljava 50 ili 100 radnika, ali planiramo da se možda okrenemo malo boljoj obradi drveta, ne da budemo kao neka stolarska radnja, ali da fino obrađujemo drvo. To bi bio neki plan za budućnost, mada se nikada ne može isplanirati sve, jer ono što nas usmjerava to su naši klijenti, ono što oni traže – mi se prilagođavamo, napredujemo, učimo nove stvari. Samo tako možemo opstati u moru proizvoda koji se nude.

Mnogi kažu da je „biti sam svoj gazda“ najbolje, a koliko je zaista teško? Vi radite i u državnoj ustanovi, imate i privatni biznis, pa ste možda adekvatan sagovnornik na tu temu.

Sve ima svoje prednosti i mane. Što se tiče našeg posla, prilično je mnogo obaveza, ali uspjevam da uskladim obaveze sa svojim drugim poslom. Međutim, ja svaki slobodan trenutak provodim ovdje, nekad ostajem i do kasno u noć. Teško je sve uskladiti i postići, ali može. Ja sam, kada smo sve pokretali, bio spreman mnogo više da radim nego što sam dotada radio, a sada mi se često radni dan svede na nekih 12 ili 13 sati, nekad i duže. Ko ima motivaciju – može se sve izdržati.

Ja svoj privatni biznis posmatram kao hobi koji nekada zaista može da bude obaveza, jer iako sve ovo što radim izgleda zanimljivo nekada ima i dosadnih poslova koji se moraju odrađivati, kao u svakom poslu, ali, vjerujte, često sa zadovoljstvom ostanem i preko vremena. I kada se napravi taj neki krajnji proizvod, kada postignete ono što hoćete – to je stvarno pravo zadovoljstvo i to je ono zbog čega znate da je vrijedilo i učiti i ostajati nekada i do jutra.

Na kraju, da li imate neku poruku za sve mlade Srebreničane i Srebreničanke koji bi možda da krenu Vašim putem, ali se još uvijek ne usuđuju?

Ne volim baš da dajem neke savjete i poruke, ali bih svakako mladima poručio da ne odustaju. Srebrenica se jeste uvijek posmatrala kao neka posebna sredina, ali nije u tom smislu posebna, to je sredina kao većina drugih sredina u BiH. Jeste teško, ali postoji prilika. Uvijek se mi žalimo na državu, na zakone, da nam neko nešto nije obezbijedio, ali mislim da je to pomalo dvosmjerno, da se ljudi često ne trude koliko bi trebali. Dakle, moj neki savjet i poruka mladima bi bili da ne odustaju od svojih ideja i zamisli, sve mogu postići.Jeste, potrebno je mnogo truda, učenja i rada – ali na kraju se sve isplati. Ne odustajte od svojih snova.

Zahvaljujemo se Dušku na divnim rečima, a njegova priča svima treba da posluži kao primjer da se snovi zaista ostvaruju, potrebno je možda samo malo više vjere u sebe i svoje sposobnosti. On je primjer, a na nama ostalima je da učimo iz njegovih postupaka.