Pazi poezija! sa Teodorom Košarac (Vasko Popa – „Vrati mi moje krpice“)

Teodora Košarac, pjesnikinja„Pazi poezija!“ je naša rubrika u kojoj vam prenosimo razmišljanja ljudi po pitanju poezije. Razgovaramo sa onima (možete se i vi prijaviti) koji žele reći riječ-dvije na ovu temu, bez obzira na profesiju kojom se bave i bez obzira gdje žive. U ovom našem pokušaju, trudimo se da vam približimo ljepote i čari poezije, kako bismo vas zainteresovali da i sami počnete, ili nastavite sa čitanjem poezije u slučaju da ste poeziju privremeno zanemarili. Svakog sagovornika pitamo za omiljenu pjesmu i pjesnika, kao i za objašnjenje razloga zašto im se sviđa njihova omiljena pjesma. Sagovornike pitamo i da nam objasne svoje viđenje značaja poezije.

Danas teme poezije razgovaramo sa Teodorom Košarac, mladom bratunačkom pjesnikinjom.

 

Za početak, ustaljeno pitanje, koji su ti omiljeni pjesnik i pjesma?

– Moj omiljeni pjesnik je Vasko Popa a najdraži mi je njegov ciklus „Vrati mi moje krpice“.

Zašto baš takav izbor?

– Prvi put sam ovaj ciklus  pročitala u srednjoj školi i odmah mi se dopao. Poseban je zato što govori o bezazlenom dječjem igranju sa mnogo prenesenih značenja.

– Ima li tvoj izbor veze sa onim što ti radiš?

– Pa naravno,  sve ono što pročitamo ostavlja u nama dubok trag. Ako se neko bavi pisanjem ono pročitano mora imati uticaja na njegovo stvaralaštvo. Trudila sam se da naziv moje zbirke što slikovitije prikaže njen sadržaj. „Herbarijum duše“ je na neki način moj lični dnevnik. Pjesme koje se nalaze u zbirci su nastale kao odraz mojih osjećanja i razmišljanja. Ljudi ponekad traže da napišnjm pjesmu za njih, ali ja to ne mogu jer pišem samo onda kada osjećam potrebu. Moje lično mišljenje je da trebamo pisati samo iz potrebe jer je takva poezija i najiskrenija, a jedino je iskrenost u poeziji ono što se „mora“.

– Da li poezija, možda, „posustaje“ u našem, današnjem društvu?

– Ako se osvrnemo kroz istoriju, vidjećemo da je poezija rijetko kad bila vrednovana na pravi način. Možemo reći da je najbolje doba srpske poezije bio 19. I 20. vijek. Tada su književni kritičari podtsticali autore, pa su u tom periodu nastale i neke od najljepših pjesama. Ipak, od poezije nikada nije moglo da se živi kao što je to bilo moguće u slučaju s romanima. Poezija nikada način da se opstane materijalnom smislu, ali u duhovnom svakako jeste jer ona hrani dušu autora, ali i čitalaca. Cilj umjetnosti, po mom mišljenju jeste da svako od nas u njoj pronađe sebe. Onoga trenutka kada djelo nastane ono više nije toliko vezano za prvobitnu ideju autora, koliko postaje ogledalo svima onima koji pronađu sebe u njemu.

Umberto Eko je, nedavno, odlučio da prilagodi „Ime ruže“ i da, na neki način, „modernizuje“ ovo kaitalno djelo. Ima li stvaralac pravo da mijenja svoja umjetnička djela? Treba li, uopšte, mijenjati već stvorena umjetnička djela?

– Mislim da ne treba jer je ona prvobitna ideja najbolja. Svakako da je u redu izmjeniti nešto radi poboljšanja kvaliteta, ali ne treba mijenjati napisano samo da bi se djelo više dopalo publici.

Poezija i omladina? Na prvi pogled zvuči kao dvije suprostavljene stvari. Kakvo je tvoje mišljenje?

– Polazeći od činjenice da studiram književnost moglo bi se zaključiti da poznajem mnogo mladih koji vole poeziju, ali to nije uvijek tako čak i na mom studijskom programu. Ipak, poezija nije toliko slabo zastupljena među mladim ljudima. Preko društvenih mreža sam upoznala mnogo mladih koji vole i pišu poeziju, naročito pišući kolumnu „Teodorina portretisanja“ za insp.rs.

– Zašto je poezija bitna za mlade ljude?

-Poezija je na prvom mjestu hrana duše, ali je jako bitna i zbog toga što obogaćuje vokabular i pomaže formiranju karaktera.

Poezija može biti i zabavna, može biti i razonoda?

– Poezija je na neki način igra za one koji čitaju, ali i igra pjesnika riječima (a oni koji pišu znaju da nekada nije lako prenijeti svoja najdublja osjećanjauz pomoć malo riječi).

– Kada ti pišeš poeziju, na koji način to radiš. Da li pišeš rimovane stihove ili slobodnim stihom. Koristiš li neke strogo određene forme poput haikua ili soneta, ili više voliš slobodu u pisanju, bez nametnutih formi?

– Kada sam počinjala da pišem pisala sam uglavnom rimovane stihove, ali sada najčešće pišem pjesme u slobodnom stihu, a napisala sam i nekoliko soneta. Meni je najdraži slobodan stih jer je najsličniji svakodnevnom govoru pa se uz pomoć njega najbolje mogu prenijeti emocije. Kada pišem vodim računa o ritmu, a slobodan stih je pogodniji za recitovanje, dok su pjesme sa rimovanim stihovima pogodnije za pjesme „uzvišenog tona“, naročito za rodoljubivu poeziju.

– Imaš li neku poruku za kraj ovog razgovora?

– Voljela bih kada bi ljudi više čitali poeziju, te na taj način pomogli sebi da se osjećaju ljepše i žive kvalitetnije. Oni koji čitaju znaju o čemu govorim, a ostalima preporučujem da osjete ljubav kroz pisanu riječ.

– Teodora, hvala ti što si bila gost ove naše rubrike.

 

Vasko Popa – „Vrati mi moje krpice“

1

Vrati mi moje krpice
Moje krpice od čistoga sna
Od svilenog osmeha od prugaste slutnje
Od moga čipkastoga tkiva
Moje krpice od tačkaste nade
Od žežene želje od sarenih pogleda
Od kože s moga lica
Vrati mi moje krpice
Vrati kad ti lepo kažem

2

Slušaj ti čudo
Skini tu maramu belu
Znamo se
S tobom se od malih nogu
Iz istog čanka srkalo
U istoj postelji spavalo
S tobom zlooki nožu
Po krivom svetu hodalo
S tobom gujo pod košuljom
Čuješ ti pretvorniče
Skini tu maramu belu
Šta da se lažemo

3

Neću te uprtiti na krkače
Neću te odneti kud mi kažeš
Neću ni zlatom potkovan
Ni u kola vetra na tri točka upregnut
Ni duginom uzdom zauzdan
Nemoj da me kupuješ
Neću ni s nogama u džepu
Ni udenut u iglu ni vezan u čvor
Ni sveden na običan prut
Nemoj da me plašiš
Neću ni pečen ni prepečen
Ni presan posoljen
Neću ni u snu
Nemoj da se zavaravaš
Ništa ne pali neću
4

Napolje iz moga zazidanog beskraja
Iz zvezdanog kola oko moga srca
Iz moga zalogaja sunca
Napolje iz smešnog mora moje krvi
Iz moje plime iz moje oseke
Napolje iz mog ćutanja na suvom
Napolje rekao sam napolje
Napolje iz moje žive provalije
Iz golog očinskog stabla u meni
Napolje dokle ću vikati napolje
Napolje iz moje glave što se rasprskava
Napolje samo napolje

5

Tebi dođu lutke
A ja ih u krvi svojoj kupam
U krpice svoje kože odevam
Ljuljaške im od svoje kose pravim
Kolica od svojih pršljenova
Krilatice od svojih obrva
Stvaram im leptire od svojih osmeha
I divljač od svojih zuba
Da love da vreme ubijaju
Kakva mi je pa to igra

6

Koren ti i krv i krunu
I sve u životu
Žedne ti slike u mozgu
I zar okca na vrhovima prstiju
I svaku svaku stopu
U tri kotla namćor vode
U tri peći znamen vatre
U tri jame bez imena i bez mleka
Hladan ti dah do grla
Do kamena pod levom sisom
Do ptice britve u tom kamenu
U tutu tutinu u leglo praznine
U gladne makaze početka i početka
U nebesku matericu znam li je ja

7

Šta je s mojim krpicama
Nećeš da ih vratiš nećeš
Spaliću ti ja obrve
Nećeš mi dovek biti nevidljiva
Pomešaću ti dan i noć u glavi
Lupićeš ti čelom o moja vratanca
Podrezaću ti raspevane nokte
Da mi ne crtaš školice po mozgu
Napujdaću ti magle iz kostiju
Da ti popiju kukute s jezika
Videćeš ti šta ću da ti radim
Seme ti i sok i sjaj
I tamu i tačku na kraju mog života
I sve na svetu

8

I ti hoćeš da se volimo
Možeš da me praviš od moga pepela
Od krša moga grohota
Od moje preostale dosade
Možeš lepotice
Možeš da me uhvatiš za pramen zaborava
Da mi grliš noć u praznoj košulji
Da mi ljubiš odjek
Pa ti ne umeš da se voliš

9

Beži čudo
I tragovi nam se ujedaju
Ujedaju za nama u prašini
Nismo mi jedno za drugo
Stamen hladan kroz tebe gledan
Kroz tebe prolazim s kraja na kraj
Ništa nema od igre
Kud smo krpice pomešali
Vrati mi ih šta ćeš s njima
Uludo ti na ramenima blede
Vrati mi ih u nigdinu svoju beži
Beži čudo od čuda
Gde su ti oči
I ovamo je čudo

10

Crn ti jezik crno podne crna nada
Sve ti crno samo jeza moja bela
Moj ti kurjak pod grlo
Oluja ti postelja
Strava moje uzglavlje
Široko ti nepočin-polje
Plameni ti zalogaji a vostani zubi
Pa ti žvaći izelice
Koliko ti drago žvaći
Nem ti vetar nema voda nemo cveće
Sve ti nemo samo škrgutanje moje glasno
Moj ti jastreb na srce
Manje te u majke groze

11

Izbrisao sam ti lice sa svoga lica
Zderao ti senku sa svoje senke
Izravnao bregove u tebi
Ravnice ti u bregove pretvorio
Zavadio ti godišnja doba
Odbio sve strane sveta od tebe
Savio svoj životni put oko tebe
Svoj neprohodni svoj nemogući
Pa ti sad gledaj da me sretneš

12

Dosta rečitoga smilja dosta slatkih trica
Ništa neću da čujem ništa da znam
Dosta dosta svega
Reći ću poslednje dosta
Napuniću usta zemljom
Stisnucu zube
Da presečem ispilobanjo
Da presečem jednom za svagda
Staću onakav kakav sam
Bez korena bez grane bez krune
Staću oslonjen na sebe
Na svoje čvoruge
Biću glogov kolac u tebi
Jedino što u tebi mogu biti
U tebi kvariigro u tebi bezveznice
Ne povratila se

13

Ne šali se čudo
Sakrilo si nož pod maramu
Prekoračilo crtu podmetnulo nogu
Pokvarilo si igru
Nebo da mi se prevrne
Sunce da mi glavu razbije
Krpice da mi se rasture
Ne šali se čudo s čudom
Vrati mi moje krpice
Ja ću tebi tvoje

 

Vasko Popa – citat:

Samo u snu istim predelima hodamo.

Vasko Popa