Pazi poezija! sa Draganom Vučetić (Vladislav Petković Dis – „Možda spava“)

„Pazi poezija!“ je naša nova rubrika u kojoj vam prenosimo stavove i razmišljanja različitih ljudi po pitanju poezije. Razgovaramo sa svima za koje smatramo da imaju šta reći na ovu temu, bez obzira na profesiju kojom se bave i bez obzira gdje žive. U ovom našem pokušaju, trudićemo se da vam približimo ljepote i čari poezije, kako bismo vas zainteresovali da i sami počnete, ili nastavite sa čitanjem poezije u slučaju da ste poeziju privremeno zanemarili. Svakog sagovornika ćemo pitati za omiljenu pjesmu i pjesnika, kao i za objašnjenje razloga zašto im se sviđa njihova omiljena pjesma. Sagovornike ćemo pitati i da nam objasne svoje viđenje značaja poezije.

U ovom razgovoru naša sagovornica je novinarka Dragana Vučetić. Iz samog intervjua, shvatićete zašto je i Dragana idealna sagovornica.

  • Imam čast da razgovaram sa svojom koleginicom, novinarkom Draganom Vučetić. Dragana, koja je tvoja omiljena pjesma, kada je poezija u pitanju?dragana poezija magarence
  • A, baš sam htjela da te pitam može li neka Nirvanina, da nisi rekao poezija. Pa, pripremao si me za ovaj težak zadatak. Dok sam razmišljala koja je moja omiljena pjesma, prvo sam ti rekla jednu, pa sam razmislila da li je to možda neka Šantićeva ili Antićeva, čak Crnjanski i njegov „Lament nad Beogradom“, ali, ipak, na kraju sam nekako shvatila da je moja omiljena među omiljenim pjesmama: „Možda spava“ i moj Dis.
  • Zašto baš ta pjesma?
  • Zbog toga što sam nekako pjesmu osjetila kad sam je pročitala prvi put, to je bilo daaavno, ko zna kad. Dobro se sjećam da sam se naježila kada sam je pročitala. Još kad sam čula recitacije određenih umjetnika… Inače, volim Disa, jer, jednostavno, njegove pjesme pune su duše, pune su tog nekakvog skrivenog bola, jad se preliva iz svake riječi, svaka leksema povik je za spas. Piše negatorski, plačno, bolećivo, crno, u pjesmama su njegove tišine i njegovi snovi i maštanja, a pesimizam –  to je samo odraz ličnog bola i osjećaj izgubljenosti u životu
  • Tako i ova pjesma. Pomalo neobična, ali ipak ljubavna. Nema tu volim te, ovo-ono, a ipak, osjeti se ooogromna pjesnikova ljubav.  Sve je u nekoj izmaglici, snovima, halucinaciji… Disova stalna potreba za ljubavlju, o tome da osjeti toplinu i sreću uz drago biće – čini mi se da je to želja svih nas danas – pronaći nekoga na koga možeš da se osloniš i ko će biti tu. To je ono iskonsko u čovjeku. Možda mi je zbog svega ovoga ova pjesma omiljena. I na kraju zaključak, naravno, i aspekt vječite ljubavi – ona je neuništiva, suprotstavljena smrti, zaboravu i vremenu. To. 
  • A šta to govori o tebi, da si romantična duša?
  • E, pa i to sam zaključila. Izgleda, po pjesmama koje sam ja uzela u uži izbor, čini se da sam ja, ipak, romantična duša, iako ne bih voljela da sam romantična, ali izgleda da jesam. Ali, to nikako ne znači da sam pesimista kao Dis. Inače volim Disa, ali nisam pesimista; romantična možda jesam.
  • Šta za tebe predstavlja poezija?
  • Poezija je možda neki izvor da čovjek iskaže ono što ne može da ispriča, da kroz pjesmu kaže neka svoja osjećanja, da sebi olakša. Davno je Šekspir rekao da bol koja se ne izrazi riječju uguši čovjeka na kraju, tako da je to, pogotovu danas, možda neki izduvni ventil ljudima, bijeg od stvarnosti, bijeg od usamljenosti, svega onoga od čega želimo da pobjegnemo na kraju krajeva – možemo pobjeći u pjesmi.
  • Ovo zvuči malo pesimistično za jednu romantičnu dušu?
  • Pa rekla sam da izrazi osjećanja, to ne moraju biti nužno negativna osjećanja. Hoćeš da kažeš da sam ja pesimista?
  • Ne, ja sam samo rekao da si maloprije tako zvučala.
  • Možda sam čula od svog kolege, možda mi je prešlo malo pesimizma od njega. Ne bih rekla, mislim da sam, u dubini duše, ipak optimista. Možda sad ovako zvuči, ali čitajući mnoge pjesme, to sam mogla zaključiti. Možda sam ja čitala pesimiste, pa mi se zato učinilo da su oni bježali od svega od čega se može pobjeći, ali nisam pesimista, neću da budem pesimista i gotovo. (smijeh)
  • U krajnjem slučaju to je životni stav, to ne mora nužno biti loše.
  • Pa ne mora. Svidjelo mi se i kada sam pročitala da je pesimista, u stvari, optimista sa iskustvom, tako da, kad ja budem imala iskustva kao moj kolega možda ću i ja biti pravi pesimista.
  • Kada čitaš poeziju da li pokušavaš da nađeš to izvorno značenje koje je pjesnik koji je napisao pjesmu želio da ugradi u tu pjesmu ili pokušavaš da joj daš neko svoje značenje na osnovu onoga što si ti vidjela, na osnovu onoga što si doživjela, na osnovu svog iskustva?
  • Mislim da sam davno odustala od toga da dešifrujem piščeve riječi. Dok smo još bili na fakultetu, dosta smo raspravljali o tome šta je rečeno, šta su mislili da kažu, a to je često veoma teško; recimo kad uzmeš Vinavera ili nekoga ko samo onako nabaca riječi i ti poslije dođeš do nekog skroz lijevog značenja. Tad sam ja zaključila da sigurno ni on nije razmišljao šta to želi da kaže, koliko smo mi poslije razmišljali i pokušavali da odgonetnemo. Tako da, odustala sam od toga da pokušavam da dešifrujem pisce i da se pitam šta oni misle, nego pjesmu razumijem na svoj način, i bitno mi je kako se ona meni svidi.
  • To je, po tvom mišljenju, ispravan način?
  • Možda i nije, ne znam. Možda bi trebalo da, ako već proučavamo poeziju i nekog pjesnika, da znamo šta je on htio da kaže određenim stihom ili određenom pjesmom, ali eto, ja za svoju dušu kažem. Ako budem djeci predavala naravno da ću ići po literaturi ili po onome što su već neki zaključili da je taj pjesnik želio da kaže, ali, za moju dušu, ja biram kakvo značenje ću izvući iz određene pjesme.
  • Prošli put smo razgovarali sa Duškom Pejićem, ja vjerujem da kada on bude čitao ovaj razgovor da će biti vrlo zadovoljan jer si ti spomenula Crnjanskog i Vinavera, a Duško obožava tu dvojicu ljudi.
  • Oni su malo, da kažem, teži, Crnjanski i Vinaver. Duško i ja smo oboje već malo stariji, Duško malo više (smijeh). Hoću da kažem, možda su malo teži za djecu, možda čak i za uzrast srednje škole. Kako odrastaš, ti razumiješ suštinu stvari koju, naravno, ne razumiješ kada imaš jedanaest, dvanaest, petnaest godina, tako da razumijem ako voli ovu dvojicu pomenutih velikana, od kojih bih, ipak, izabrala Crnjanskog. Crnjanski i Andrić. Zapravo, sve naše pisce i pjesnike obožavam. Sad sam se zamislila koga ja to sve volim. Volim Crnjanskog, Andrića, volim Disa, volim Pandurovića, Ilića, neka tu bude i Vinaver. Sad razmišljam, Vinaver i Dis na jednoj strani, a ovamo Crnjanski, mada kod Crnjanskog ima svega. E sad ću se ja raspričati i ovaj razgovor će da traje sat vremena. Tako da neću više da pričam – volim sve.
  • Ima li na listi koju smo upravo čuli mjesta za strane pjesnike, recimo ruske poput Jesenjina ili Majakovskog ili na drugoj strani, zapadnjačke, da tako kažem, Edgar Alan Po ili, recimo, Šarl Bodler?
  • Daaa, Šarl Bodler i njegovo „Cvijeće zla“. To je jedna zbirka koja je meni zadavala najviše problema. Njegova čaša vina i sve što se vidi u toj čaši vina meni je mnogo zadavalo glavobolje… Jesenjin, treba li nešto reći za njega? Po? Svakako da se nađe mjesta i za sve njih, zavisi od afiniteta i trenutnog raspoloženja, ali svi oni ne bi bili tu gdje jesu da nemaju vrijednost.
  • Jesi li nekada pokušala sama da pišeš poeziju?
  • Jesam. I poeziju, a imam napisanu i jednu knjigu i pola druge. Poeziju sam pisala dok sam imala vremena, dok sam bila mlađa. Čak sam naišla na odlične reakcije onih koji su pročitali moje pjesme, jedna drugarica je čak i plakala. Tako da… Umijem i ja da probudim osjećanja u drugima.
  • Ne sumnjamo. Koliko je u porodici važna poezija, kao dio kućnog vaspitanja, kao dio vaspitanja koji donosimo iz porodice?
  • Svakako da ima dosta važnosti i kućno vaspitanje, mada smo svi svjedoci da je bilo odličnih pjesnika koji su potekli iz potpuno ‘nepjesničkih’ porodica i obrnuto. Kao i sve drugo, kućno vaspitanje dosta znači, ali sve je na nama samima – kako želimo da živiimo, tako će i biti. Dakle, znači mnogo, ali ne suviše, treba biti rođen za to.
  • Dragana, to bi bilo to. Još jedino da pozovemo naše čitaoce da čitaju poeziju što više, ako ništa drugo, poezija donosi jednu dodatnu ljepotu u naše živote?
  • Da. Baš jutros sam pročitala nešto kao „Pišemo uprkos nesrećnom životu“, ja ću to da preformulišem u „Čitamo i pišemo poeziju uprkos nesrećnom životu”. To je to.
  • Dragana, hvala za razgovor, nadam se da ćemo uskoro imati priliku ovo da ponovimo.
  • Hvala tebi, i nadam se da će ova naša nova rubrika zaživjeti i da će imati dosta odziva, te da će se ljudi i sami javljati da kažu šta imaju reći o poeziji.

 

Vladislav Petković Dis: Možda spava

Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja,
Pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao;
Da je čujem uzalud sam danas kušao;
Kao da je pesma bila sreća moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.

U snu svome nisam znao za buđenja moć;
I da zemlji treba sunca, jutra i zore;
Da u danu gube zvezde bele odore;
Bledi mesec da se kreće u umrlu noć.
U snu svome nisam znao za buđenja moć.

Ja sad jedva mogu znati da imadoh san,
I u njemu oči neke,  nebo nečije,
Neko lice, ne znam kakvo, možda dečije,
Staru pesmu, stare svezde, neki stari dan.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.

Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih:
Kao da je san mi ceo bio od pene,
Il’ te oči da su moja duša van mene,
Ni arije, ni sveg drugog, sto ja noćas snih;
Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih.

Ali slutim, a slutiti još jedino znam.
Ja sad slutim za te oči, da su baš one
Što me čudno po životu vode i gone;
U snu dođu, da me vide šta li radim sam…
Ali slutim, a slutiti još jedino znam:

Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad
I te oči, i tu ljubav, i taj put sreće;
Njene oči, njeno lice, njeno proleće
U snu vidim, ali ne znam, što ne vidim sad.
Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad:

Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,
I njen pogled što me gleda kao iz cveća,
Što me gleda, što mi kaže da me oseća,
Što mi brižno pruža odmor i nežnosti svet,
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;
Ne znam mesto na kom živi ili počiva;
Ne znam zašto nju i san i java pokriva;
Mozda spava, i grob tužno neguje joj stas.
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.

Možda spava sa očima izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan života,
I s njom spava, neviđena, njena lepota;
Možda živi i doći će posle ovog sna.
Možda spava sa očima izvan svakog zla.

vladislav petkovic dis

Vladislav Petković Dis – citat:

I mrak ima svoje svetle strane, mis’o se rađa kad je sreća pusta