Danas obilježavamo godišnjicu smrti Branka Ćopića

Pazi poezija! Branko ĆopićDanas se navršava trideset i četiri godine od samoubistva Branka Ćopić, našeg velikog pisca. Njegov cijeli život je obilježen kontroverzama i brojnim misterijama, od kojih mnoge ni do danas nisu razjašnjene. I njegova smrt je jedna od tih misterija.Branko je sa mosta u Beogradu skočio u Savu i u smrt.

Jednog od najvećih jugoslovenskih književnika Branka Ćopića svi su gledali kao čoveka vedrog duha, nekoga ko je uvijek bio spreman za šalu.

Tako su ga, barem vidjeli oni koji ga uistinu nisu znali. One, međutim, kojima je bila poznata njegova duša i ono što je prošao, nije iznenadilo kada je 26. marta 1984. godine okončao život skočivši sa Brankovog mosta.

Time su samo potvrdili ono što se naslućivalo – da je pisanjem pomalo bajkovitih redova o djetinjstvu i ratu zapravo branio sebe od stvarnosti u kojoj mu je jednog trenutka postalo tako tijesno da drugog izlaza nije bilo…

Kao jedna od najžešćih polemika vezanih za stvaranje autora izuzetne popularnosti (sa, za naše prilike, nevjerovatnim tiražima) čija su djela prevedena na više od 30 jezik,a ostaće ona u kojoj se diskutovalo o tome zašto je Ćopić nepravedno godinama svrstavan isključivo u dječje pisce.

Njemu to nikada, međutim, nije smetalo, a o svom stvaralaštvu svojevremeno je rekao:

– Dosta je mojih stvari dramatizovano. Neke su uspjele više, neke manje. Neke sam sam pisao. Ali pošto sam pomalo i satirik, ja ne gledam hoće li se to nekom svidjeti ili neće. Često sam nailazio na veliki otpor. A te otpore i dan-danas ne razumijem. Ako čovjek napiše dobru komediju sa živim likovima, on uopšte neće štetiti ni progresu, ni svojoj zemlji, ni revoluciji, niti ljudima uopšte. Strah od komedije i humora je potpuno bezrazložan. Čini mi se da što je sredina primitivnija, teže prihvata humor.

Branko Ćopić je rođen 1. januara 1915. u Hašanima kod Bosanske Krupe. U to vreme njegov otac Vid se kao vojnik austrougarske armije borio na frontu u Karpatima.

– Dok se moj otac borio kao vojnik austrougarske armije,njegov rođeni brat Nidžo, srpski dobrovoljac vojevao je protiv austrougarskih zavojevača. Tako su se dva brata, u dve zaraćene vojske, borila ustvari jedan pored drugoga. Tek pošto se rat završio, moj otac i stric Nidžo nađoše se ponovo zajedno, u istoj kući. Od njih sam dobio svoje prve igračke, mesingane puščane čaure i čuo prve ratne priče – opisivao je Ćopić odrastanje.

Prema lokalnom predanju bio je prvo dijete u kraju koje je ime dobilo po pjesniku Branku Radičeviću (ironija, ako se uzme u obzir da je skokom baš sa Brankovog mosta, nazvanog po Radičeviću završio život). Bilo mu je svega četiri godine kada je ostao bez oca. Sa mlađim bratom i sestrom odrastao je pored majke Soje, djeda Radeta (kojeg će se kasnije sjećati u mnogim svojim djelima) i strica Nidže.

Prvu knjigu Branko je pročitao u trećem razredu. Bilo je to izdanje – „Migel Servantes“, koje je kupio od svoje učiteljice. Svega četiri godine kasnije izašlo je i njegovo prvo štampano djelo i to u omladinskom časopisu „Venac“.

Godine 1940. diplomirao je Filozofiju i pedagogiju u Beogradu. Tokom studiranja objavljivao je kratke priče u „Politici“. Napad na Jugoslaviju 1941. godine, zatekao ga je na odsluženju vojnog roka u Mariboru, da bi se ubrzo potom u rodnoj Krajini priključio partizanima.

Relativno brzo postao je politički komesar, u isto vreme i dopisnik partizanskih listova banjalučkog „Glasa“ i „Borbe“. Tačnije,  sve vrijeme rata bio je dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom KulenovićemPisao je i skečeve, pozorišne predstave…

Nakon rata, Branko se obreo na mjestu glavnog urednika lista „Pionir“ da bi se uskoro u potpunosti posvetio profesionalnom pisanju.

– Pisanje za decu za mene je najljepši posao, najprijatnija zabava i najbolji odmor. Kad završim jednu knjigu za djecu, ja se osećam tako veseo i raspoložen kao da se vraćam s neke velike majske svečanosti – objasnio je svojevremeno komentarišući svoju knjigu „Orlovi rano lete“.

Prvu književnu nagradu Ćopić je dobio 1938. od Akademije sedam umjetnosti za kratku priču, da bi već naredne odneo Rakićevu, a potom i  Srpske kraljevske akademije (1940).

Njegoševu nagradu dobio je 1972. za antologijsku zbirku pripovedaka „Bašta sljezove boje“. Dobitnik je i Nagrade AVNOJ-a, a NIN-ovu nagradu za najbolji roman dobio je 1958. godine za djelo „Ne tuguj, bronzana stražo“.

Od 1968. bio je član SANU. Ovoj kulturnoj ustanovi poklonio je stan u Ulici kralja Milana 23 u kojem je živio od 1972. godine do smrti.

Branko Ćopić je sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Bogradu.