Zašto?

Skuvao sam kafu, uključio računar i pripremio sam se da pišem. Ništa, prazno. Nemam šta da kažem.

Dostigao sam tu tačku apatije u kojoj mi se ništa ne čini dovoljno važno da bi bilo rečeno. Čemu? Zašto? Može li bilo šta što kažem nešto promijeniti? Ima li smisla pisati o bilo čemu?

Idem dalje, tragom ovih misli i dođem do odgovora da smisla ima, ali da ga ja ne prepoznajem. Prolazi pored mene, kroz mene, a ja ga ne vidim, ne čujem, ne osjećam. Možda će neko u mojim riječima naći nešto vrijedno, neki savjet koji će mu pomoći. Stvarno? Opet se pitam. Nemoj se ložiti na lažni altruizam i reci mi šta ti imaš od toga, kažem sebi. Iskren budi i reci mi ima li tu nešto više od pukog uzdaha olakšanja, prefinjenog, zamaskiranog vriska. Ima li, zaista?

Ne znam; nemam pojma. Ne znam zašto, ali jedno znam. Znam da osjećam da treba da „govorim“. Ne znam zašto, ali znam da moram.