Intervju: Filip Jokanović, dobitnik nagrade za najbolji diplomski rad iz dramaturgije

FILIP JOKANOVICFilip Jokanović je dvadesettrogodišnji momak iz Srebrenice. Vjerujemo da ga mnogi znate. On i njegova generacija ostavili su dubok trag u Srebrenici kao generacija koja je bila uključena u rad gotovo svake nevladine organizacije i koji su bili uključeni u različite društvene inicijative. Filip je završio Fakultet dramskih umjetnosti u Beogradu – Dramaturgiju. Ovih dana dobio je nagradu „Slobodan Selenić“ za najbolji diplomski rad iz dramaturgije. To je bio odličan povod da sa Filipom napravimo kratak intervju koji možete pročitati u nastavku.

Prije svega, Filipe, čestitamo ti na osvojenoj nagradi u ime svih Bratunčana i Srebreničana. I naravno, zahvaljujemo ti se za izdvojeno vrijeme.

Hvala mnogo! Zaista mi je drago što se pročulo za ovo, mislim da je bitno da ljudi znaju za uspehe koje mladi iz Bratunca i Srebrenice imaju. Ova moja nagrada je još možda i mala, s obzirom da imamo ljude koji završavaju i mnogo teže fakultete sa neverovatnim uspehom, rade na ozbiljnim projektima, putuju po svetu i tako dalje, a nažalost o tome se ne govori mnogo.

Vjerujemo da su se slegli utisci i da sada možemo pričati o nagradi koju si osvojio. Koliko ti znači što je baš tvoja drama najbolja i činjenica da si dobio nagradu koja nosi ime jednog tako velikog pisca?

Što se tiče same nagrade, naravno da sam jako polaskan i neverovatno zahvalan. Znači mi mnogo, trudio sam se i hteo da ta diplomska drama ima težinu i da se u njoj vidi napredak koji sam stekao tokom studija. Tako iz tog razloga najviše, drago mi je da su to profesori, a i kolege primetili, jer iza ove drame stojim čvrsto, što, na primer, nisam mogao stopostotno da kažem za prethodne radove.

Koje ti mogućnosti pruža osvojena nagrada, a šta ti daje kao zadatak?

Iskreno, nisam siguran koju mogućnost mi pruža, voleo bih da ta nagrada ima neku moć koja bi pomogla da se drama možda negde postavi, ali nisam siguran, meni je bilo bitno da ljudi kad je pročitaju imaju neku reakciju. Ako imaju reakciju, možda će se to dalje i pročuti, verujem ako ništa drugo da će nagrada doprineti tome, da se dalje i glasnije pročuje o delu. A mislim da me je podstakla da krenem da razmišljam o sledećem delu, to mi je definitivno sledeći zadatak.

Svoju dramu si nazvao „Upalo mi djetinjstvo u mlijeko“. Pomalo neobično. Otkuda ideja za takvim naslovom?

Naslov je zapravo došao pre same ideje drame. Naime, drug je jednom prilikom izgovorio tu rečenicu i iz nekog razloga ta izjava me pokrenula na razmišljanje, izazvala je neku reakciju, i tad sam Nagrada Slobodan Selenićznao šta god napisao, ta drama će morati imati ovaj naslov. Ispostavilo se da će zapravo drama imati tu atmosferu koju sam naslov nosi. Nekome on zvuči sentimentalno i vedro, mene je asocirao i budio u meni osećaj tuge i razočaranosti, kao kad umačete keks u čaj i onda prije nego što ga izvadite, on upadne u šolju, e pa taj sekund tuge sam želeo da provučem kroz osamdeset i neku stranu drame.

Šta je tema drame?

U drami je reč o poslednjoj porodici koja živi u Bosni, koja je zbog toga postala vladar cele države. I dok jedni žele da je prodaju i time učine da Bosna zauvek nestane, sin porodice pokušava da je očuva. To je najbanalnije i naopštije što mogu u rečenici da kažem. Bilo mi je bitno da prenesem i oživim u drami atmosferu i tragičnost našeg naroda i istorije. Smatram da se to i vidi, a i oseti.

Čini se da ti i tvoje društvo pripadate jednoj od najvrijednijih generacija, mnogo ste volontirali, bili ste uključeni u različite društvene inicijative… Takođe, izgleda da poslije vaše generacije u Srebrenici nema toliko mladih koji bi željeli da volontiraju, da se na bilo koji način angažuju. Kako ti iz sadašnje perspektive vidiš svoju generaciju i otkuda ta vaša glad, da tako kažemo, za društvenim angažovanjem?

Da, naša generacija je fakat jedna od onih koja je pokrenula Srebrenicu, toga su, ja mislim, svi svesni, koliko god sad ovo možda arogantno i samouvereno zvučalo, ali prosto je tako. Nisam siguran tačno odakle ta glad koju smo imali i imamo i dalje, samo znam da nismo želeli da sedimo sa strane i kukamo i gledamo kako se ništa ne dešava, a pritom da ništa ne činimo povodom toga. Svesni smo bili da imamo jako malo, ali isto tako smo jako brzo postali svesni da nam ljudi poprilično nude, naravno ne negirajući razlog toga, a to je sve što se desilo. Jedina stvar koju smo mi uradili jeste to da smo uzeli svaku priliku i gledali kako možemo da je iskoristimo maksimalno, ili radi sopstvene zabave i uživanja ili radi potencijala koje je pružala – da se malo ta Srebrenica pokrene. Velikim delom svakako jeste i činjenica da smo mi ta generacija koju su zahvatile sve nevladine organizacije koje su nastale nakon rata, mi smo bili ta generacija u koju su se nade polagale, ovi stariji su svi bili već prerasli to, mlađi još nisu možda postali svesni svega, a mi smo bili zlatna sredina. Ne znam, možda grešim, ali sad nakon toliko godina kad sagledam sve, čini mi se da je to razlog, prosto smo svi imali sreće što smo generacija koja se nije bojala i koja je jako brzo postala svesna situacije u kojoj odrasta.

Takođe bismo te zamolili da nam protumačiš kulturni život u Srebrenici?

Kulturni život trenutno ne mogu da komentarišem, mislim da je, nažalost, besmisleno s obzirom da su svi od toga davno ruke digli. Govorimo o ljudima i gradu u kojem se predstave i projekcije, koncerti, promocije poezije i bilo kakve druge vrste kulturnog ili umetničkog zbivanja organizuju besplatno i opet imamo 13 ljudi u sali za 250 ljudi. Prosto je poražavajuće, jadno i tužno. Već pet godina ja nisam tamo, i stvarno bih želeo da grešim, i da sam u krivu i da ne znam o čemu pričam, ali isto tako znam kako je sve izgledalo pre nego sam otišao, a bilo je loše.

Filip JokanovicŠta bi trebalo uraditi da bi se mladi u Srebrenici i Bratuncu, i inače, zainteresovali za kulturu?

Ne znam sta treba učiniti da bi se zainteresovali. Dok je postojao raznolik sadržaj, ljudi su imali otklon, ni tad nisam znao zašto. Možda se ljudi boje, možda zapravo svi imamo pogrešan pristup tim ljudima, stvarno nisam pametan.

Možemo li te očekivati u Srebrenici sa, možda, izvedbom tvoje drame?

Ako se desi da se ova drama postavi, ja bih iz sebi sentimentalnih razloga voleo da se to odigra na istoj sceni na kojoj sam ja počeo, ali isto tako ne bih voleo da se još više razočaram, mislim da bi samo bilo tužno.

Na kraju, možda bi želio da uputiš poruku mladim ljudima u Srebrenici i Bratuncu?

Nemam nikakvu poruku. Zvučim možda i previše negativno i poraženo, ali fakat nemam nikakvu poruku. Ista poruka koju sam ja čuo i pročitao, ista poruka koju je cela moja generacija shvatila i dalje lebdi tamo, i dalje je jasna, samo je pitanje do kada će je ljudi ignorisati.